Pritiskom dugmeta “start” pokrećete igricu. Otprilike tako bi trebalo da glasi dobrodošlica u Japan. Putovao sam i doživeo solidan broj endemskih iskustava koja bi mi na trenutak zgužvala pravila života koja sam odrastanjem dobio, ali ni jedna kultura me nije toliko prodrmala iz temelja koliko japanska. A činjenica da je kultura rasla manje-više izolovana na dalekom ostrvu dovodi do toga da je, čim se nađete u Japanu, susret sa tom novom kulturom toliko brz i intenzivan da se bukvalo osećate kao na drugoj planeti.
Ulazim na aerodromsku voznu stanicu i bezuspešno pokupavam da kupim kartu na spravi koja izgleda ko slot mašina iscrtana čudnim znakovima i koja priča nepoznat mi jezik. Prilazi mi uniformisani gospodin i šalje me u sobu sa šalterima gde konačno uspevam da kupim kartu. Zvuk prelaska nivoa u nekoj igrici iz osamdesetih je najsličniji zvuku koji najavljuje dolazak voza na metro stanicu. Metro me vozi do starog gradskog jezgra gde se nalazi mala kuća u čijoj ću maloj sobi spavati sledećih šest dana.
 |
| Moja soba u Osaki. |
Uz pomoć prijatnih suseda uspevam da dođem do te kuće. Aikiko, gazdarica, nije kod kuće, ali tu je njena drugarica Maiko. Engleski joj ne ide baš previše dobro, ali dobijam šolju čaja, gomilu prospekata o Osaki i okolini i ključeve od sobe. Kuća je stvarno mala. Sva vrata su klizeća, uključujući i ulazna koja gledaju na usku ulicu na koju se nastavlja neverovatan broj minijaturnih radnji i restorana. Pod je od trščanih prostirki, a u deset kvadrata dnevne sobe od nameštaja stane jedan papirni paravan i niski stočić. Moja soba se nalazi na spratu i opremljena je samo stočićem. Krevet je ustvari jedan tanki smotani dušek i jastuk u kome nema perja već nekakvog zrnevlja. Unutrašnji “zidovi" su od papira a i spoljašnji nisu preterano deblji. Sve to čini da se u sobi osećam baš kao deo grada.
Dolazi i Aikiko, i svi zajedno krećemo na večeru. Oduševljavaju se time što sam već jeo suši i što se ne gadim sirove ribe. Deset metara niz ulicu, iza platnene roletne nalazi se minijaturni suši restoran. Ljudi uđu, izuju se, i sednu na patos dok hrana dolazi na mali sto u sredini. "Šta bi hteo da probaš?”, pita me Aikiko koja jedina govori Engleski u celom restoranu. Na zidu je nekoliko redova znakova i nešto brojeva. Uzdam se u izbor svojih novih poznanica i uskoro dolaze male porcije sa po nekoliko parčića ribe u svakoj. Dosta jela u Japanu se jede jedno po jedno i deli se između više ljudi. Kvalitet hrane je apsolutno fantastičan! Riba za suši mora biti vrhunska i ova to jeste. Estetika je vrlo bitna i sve je servirano na prelepim iscrtanim tanjirićima. Naravno jede se štapićima. Pijemo sake, Japansku prilično bezukusnu rakiju. Jedemo tunu, lososa, skušu, lignje, pirinač. Tu su vasabi, japanski ren, i ukišeljeni đumbir, koji imaju posebnu ulogu u ritualu jedenja sušija — “resetovanja” ukusa u ustima između dva zalogaja. Iako smo već određen broj sati u restoranu, količina hrane koju smo smazali nije velika i posle obroka u Japanu se čovek retko kad oseća prenatrpano.
 |
| Lunch paket sa konferencije. |
Vraćamo se onih petanest metara nazad, i sad smo kod kuće. “Vidiš, kupatilo je prilično malo (ima dobra dva kvadratna metra) tako da se ja često kupam u javnom kupatilu. Hoćeš i ti?”. Naravno! Odlazimo kroz lavirint uličica do kupatila. Izgleda prilično staro, razdvajamo se i ulazim u muški deo. U stari ormarić ostavljam stvari i sedam pod tuš. Tuševi su na zidu, ispod njih su stoličice. Ljudi su potpuno goli, sede na stoličicama, polivaju se što pod tušem, što koficama u koju toče vodu iz česme. Tek kad si propisno istuširan možeš ući u japansku kadu. Kada je ustvari ono što bi smo mi zvali đakuzi bazen. Voda je vruća i cirkuliše u mlazevima. U jednom trenutku sam sam i baškarim se u đakuziju — baš ono što mi je trebalo posle 24h leta!
Pola sata kasnije sa Aikiko na stepenicama kupatila. Pijemo nekakav jogurt iz aparata. Na svakom ćošku osake stoji aparat gde za male pare možete kupiti jednu od sto limenki nepoznatog Vam pića. Ovo ima ukus blagog jogurta. Aikiko nije nikad bila u Evropi ili Americi. Prvi put čuje za Sloveniju, Srbiju… zna za Italiju, zna za Rusiju. Pitam se da li bi njoj bilo na Balkanu čudno koliko meni u Japanu. Pričam joj o Istočnoj Evropi o nekako prva stvar koja mi pada na pamet je to kako u tom delu sveta vozovi ne idu baš u minut i baš svaki minut kao u Japanu. A, da, niti idu 350 km/h.
 |
| Izgubljen na stanici Umeda. |
Sutradan odlazim u Kjoto vozom. Umeda je glavna železnička stanica Osake. Ustvari, Umeda je glavnih pet-šest železničkih stanica Osake. Umeda je ime za tri različite metro stanice koje se nalaze u krugu od oko 500m. Umeda je ime stanice Japanske Železnice koja se odatle grana po čitavom Japanu. Umeda je ime i stanice privatne železnice koja operira po regionu Kobe-Osaka-Kjoto. Umeda sve ukupno opslužuje verovatno milione ljudi svaki dan. Umeda je najkofuznije mesto na planeti zemaljskoj. Najveći deo stanice je pod zemljom. Onaj koji nije, je nadkriven, nad zemljom, i u nekoliko nivoa. Šturi kontradiktorni znaci na Engleskom dovode do toga da se pola sata vrtim po stanci dok konačno ne uspem da nađem voz za Kjoto. Voz je ipak samo lokalni, ne ide 350 km na sat, ali za nekih 45 min sam već u Kjotou, tj u predgrađu po imenu Arashiyama.
Na stanici gledam mapu okoline i pokušavam da shvatim kuda bih. Sve je na japanskom. Prilazi mi stariji čovek. Započinje konverzaciju na jednostavnom engleskom. Shvata da želim da razgledam hramove. I on je tamo krenuo. Idemo zajedno. Ima između 60 i 100 godina, teško mi je da procenim. Japanci, bar oni koje viđam na ulici su odlično očuvani. Ljudi koji očigledno imaju dosta godina iza sebe, deluju vitalno i niko nije debeo. Primećujem i da za razliku od velikih američkih i evropskih gradova, Osaka nema horde beskućnika kojima je, u velikom slučaju, potrebna i mentalna nega. Deluje da zdravstvo dobro funkcioniše. Moj saputnik je srećan što sa mnom može da vežba engleski, međutim svestan je da mora još da uči. Na moju konstataciju da se bavim računarstvom, kaže da je počeo da programira još sa bušenim karticama pre pedeset godina. Priča i kako je sastavio robota Robija — vrlo popularan hobi u Japanu. Moj saputnik je po profesiji upravnik garaže. Jednom prilikom sam pričao sa osobom koja se bavi tehnološkim opismenjavanjem margnializovanih grupa u Njujorku. Od svih grupa, stariji ljudi poreklom sa dalekog istoka su pokazali najviše uspeha u savlađivanju tehnologija, i to je objašnjeno kulturom koja potencira, kao što mi je ovaj starac i pokazao, učenje dokle god si živ.
 |
| U vrtu hrama. |
Priznajem da o religiji u Japanu nemam pojma. Nekako mi se čini da ni moj sagovornik ne zna puno. Gomile ljudi šetaju prelepim vrtom oko elegantne drvene građevine. Ne deluje mi da se iko ičemu klanja, ljudi se jednostavno opuštaju. Po ulasku u hram se izuvamo i obilazimo više otvorenih prostorija. Na podu su iste onakve trščane prostirke ko u mojoj sobi, na zidovima jednostavni crteži. Sve je nekako skladno i broj detalja je minimalan. Ipak, vrt je ono po čemu je ovaj hram poznat. Dizajniran je još pre sedamsto godina, i dan danas se rastinje, kamenje i jezerca održavaju u skladu sa tim inicijalnim dizajnom.
 |
| Bambusova šuma u Kjotou. |
Starac me pita koji su mi planovi i potpuno je spreman da svoje prilagodi mojima. Kasnije ću na konferenciji razmeniti slične utiske sa drugim strancima. Ako Japanca pitate za pravac, najverovatnije će odšetati sa Vama i postarati se da dođete do Vaše konačne destinacije, ma koliko to bilo van njegove maršrute. To je samo jedan od vidova poštovanja uobičajenih u Japanu. Ako Vam Japanac nešto daje, to će učiniti potpuno okrenut Vama, i držeći stvar sa obe ruke. Ako se pozdravlja, opet će se potpuno okrenuti sagovorniku i duboko se pokloniti. Meni i mom saputniku se tako klanjaju žene u kimonima koje rade u restoranu u koji odlazimo na ručak. Restoran je lep koliko i hram! Prostorije su jednostavne, čiste, stolovi su niski, sedi se na podu, i sve je otvoreno u pravcu predivnog vrta. Tofu, kod nas preveden kao sojin sir, je specijalitet ovog kraja, i uskoro u vidu mnogobrojnih činijica dolazi hrana. Nije mi jasno šta jedem. Prepoznajem običan tofu. Tu je i tofu sa susamom, zatim nekakav pohovan tofu sa povrćem, više vrsta turšije, patlidžan, supa od algi. Svaka porcija je veličine dva-tri zalogaja. Uz ovakvu hranu lako je živeti sto godina.
 |
| U hramu. |
Konačno se rastajemo, starac odlazi nazad u Osaku, a ja produžavam u bambusovu šumu. Kako to lepo izgleda! Međutim, Kjoto je vrlo turističko mesto i na stazi je već gužva. Umesto toga, šetam kroz deo grada sa tradicionalnim stambenim kućama - niskim, na jedan sprat, na ulicu gledaju papirni fenjeri i zavese sa japanskim slovima. Dolazim do zabačenijeg hrama gde nema nikoga osim mene, jednog kaluđera obrijane glave i hiljadu kamenih skulptura. Svaka predstavlja lice za sebe i sveukupno deluju vrlo komično. Iako zbog bujne mahovine koja ih je obavila deluje kao da su jako stare, mnoge od njih jedva da imaju tridesetak godina. Ovaj hram je i zanimljiviji po pitanju enterijera. Velika soba služi za vežbanje kaligrafije, ili mi se tako čini. Tu su stalci sa nekim starim sveskama i pribor za pisanje. Po sobi su i razbacana mesta za mirišljave štapiće, a i neki veliki gong se nalazi u sredini. Da pravim film o Japanu, ovaj hram bi igrao važnu ulogu. Uprkos tome što je istorijski manje bitan od prošlog, pa čak i još nekih koje sam tog dana obišao u Kjotou, ovaj je okružen šumom i nosi mračniju atmosferu.
Sledećeg dana, na putu za konferenciju, shvatam da konfuznost železničke stanice Umeda nije izuzetak. Moderna arhitektura Osake je takva su svaka zgrada i svaki prolaz prilika da se izgubite. Sa ostalim učesnicima konferencije razmenjujem iskustva — niko nije uspeo da nađe konferencijsku salu iz prve.
Za večerom nam jedan Švajcarac koji već tri godine živi u Osaki otkriva još neke interesantne utiske o Japanu. Posao je vrlo bitan u Japanskim društvu. Ljudi na poslu provode ceo dan, od devet ujutro, pa neretko i do ponoći. Preduzeće organizuje i izlaske za svoje zaposlene. Ti izlasci su manje-više obavezni, tako da Japanci retko koga imaju van kompanije za koju rade. Švajcarac radi kao lekar, i kao i što je uobičajeno u Švajcarskoj, pored svojih kolega ima i prijatelje van posla. Njegove Japanske kolege su na to ljubomorne, i često kažu “eh, kad bih ja tako mogao sa nekim prijateljima da izađem posle posla!”. Najviše ih sprečavaju naučene norme, poput one da moraju da provode puno vremena na poslu. Lekar nam priča da uprkos tome, efikasnost u Japanu nije sjajna. Pre neki dan je ostao do kasno na poslu. Sa njim je bio i kolega koji apsolutno ništa nije imao da radi. Ostao je na poslu i gledao fudbal. Ipak, time je umirio savest koja mu govori da treba da bude na poslu što duže i izbegao veče sa ženom. Japan je i dalje vrlo tradicionalan, i mnoge žene prestaju da rade kad dobiju porodicu. Predpostavljam da im je vrlo dosadno sa muževima koji su 12-14 sati dnevno na poslu. Tradicionalnost Japana se vidi i u restoranu. Ako za stolom sedi veće društvo, žene društvu se staraju da je svačija čaša puna i da se jela sipaju svima u tanjir. Imajući u vidu komplikovanost i višesatno trajanje japanskog obroka, to može biti naporan posao. Još jedna odlika japanske korporativne kulture je stroga hierarhija i ne dovođenje autoriteta u pitanje. Švajcarac se nervira kad stvari idu svojim neefikasnim tokom zato što niko neće da promeni ustaljene norme. Neko pominje primer Perl Harbora, čijim su bombardovanjem Japanci protiv sebe u drugom svetskom ratu navukli Ameriku, i za posledicu dobili dve atomske bombe nekoliko godina kasnije. Uprkos tome što je znao da je napad na duže staze jako glupa ideja, japanski general ju je izvršio jer je napad bio želja cara i vlade, i kao takav se nije dovodio u pitanje.
 |
| Robna kuća - deo sa lutkama iz igrica i filmova. |
Za tu čudnu radnu kulturu vezuje se i visok nivo samoubistava u Japanu. Još jedna od mogućih reakcija na žiot bez života je i beg u igrice. U velikoj robnoj kući posećujem ceo sprat posvećen video igrama. Očekivali bi ste decu, međutim sprat je pun odraslih ljudi u odelima koji probaju i kupuju igrice za raznorazne konzole. Super Mario uživa legendaran status i dolazi u sto različitih varijanti. Čini se da su igrice više od prolazne zanimacije. Prodaju se i lutke-modeli verne kopije likova iz igrica. Međutim, još neobičniji je japanski strip - manga. Likovi crtani manga stilom imaju nekako bajkovit, nevin izgled, velikih očiju, krhkih tela. Iako ne razumem ni reč na ovom spratu rubne kuće koji je prepun manga stripova, čini mi se da junaci uglavnom imaju neke natprirodne moći. E, sad stvari postaju zanimljive. Manga stripovi dolaze u različitim izdanjima za različite demografske grupe. Jasno je da su oni sa roze koricama i zagrljenim parom na slici namenjeni devojčicama. Oni sa superherojima, verovatno dečacima. Međutim sad imamo veliki broj izdanja koja deluju kao mešavina slikovnice za decu i porno časopisa. Neverovatno mi je da ti stripovi stoje u istoj radnji kao i ovi drugi! U mnogim drugim zemljama bi teško objasnio odakle mi ideja da čitam strip koji izgleda kao silovanje Pipi duge čarape? Ovde ne, oni isti u odelima kupuju i manga stripove. I opet, stripovi su više od zabave, i ovde se prodaju modeli likova iz stripova, i čini mi se da su oni iz stripova za odrasle posebno skupi. Na kraju odlazim na najzanimljivije odeljenje robne kuće — odeljenje za kolzetske šolje. Zapadni kolzeti su za japanske klozete ono što su srpski poljski čučavci za zapadne klozete. Japanski klozet ima dasku koja Vas greje i čitav upravljač sa raznoraznim komandama. Tako, klozet može da simulira zvuk žuborenja vode dok prdite, da Vas opere vodom različite temperature i snage mlaza po obavljenoj nuždi, da Vam kaže nešto na japanskom (mada, usled jezičke barijere nisam uspeo da imam smislenu konverzaciju sa šoljom). Sa zadovoljstvom sam nedelju dana sedeo na ovom prestolu i sećao se kako sam kao dete patio od zatvora. Da sam imao ovo, zatvora nikad ne bi bilo! Uzdržavam se da ne potrošim 300 evra na dasku za WC, ali shvatam da i onako neću moći da je montiram na našu struju i vodu.
 |
| Daljinski za WC šolju. |
Uveče se penjemo na jednu od najviših zgrada u Osaki i uveravamo se da je grad zaista velik. Zapravo nikad veći grad nisam video. Osaka, Kobe i Kjoto se spajaju u nepreglednu površnu svetlosti koja sakriva 20 miliona ljudi. Kroz Osaku teče nekakva reka preko koje ide stotinu mostova. Facinantno je da je većina ovoga izgrađena u poslednjih 70 godina. Naime, u drugom svetskom ratu su Američki bombarderi sravnili preko 60 kvadratnih kilometara ovog grada. To je nešto više od površine novog Beograda. Međutim, u Osaki nisam video ni jedan spomenik, ni jedan detalj koji bi podsetio na tu stranicu Japanske istorije. Možda zato što su Japanci u tom ratu bili na pogrešnoj strani? Možda je iz istog tog razloga i iz muzeja istorije u Osaki uklonjena izložba o masakru koji je 1937 japanska vojska počinila u Nanjingu, Kina. Države se retko pokajnički suočavaju sa prošlošću, izgleda da Japan nije izuzetak.
Napuštamo prelepi pogled, koji su nam delimično zaklonili ostali posetioci i njihovi idiotski selfie stick-ovi - tehnologija narcisizma, i odlazimo u jedan od starijih delova grada. Zove se Tobita Shinchi i sadrži jedinu četvrt crvenih fenjera u Osaki. Iako je prostitucija zvanično ilegalna, vlasti su dogovorile sa Jakuzama, japanskom mafijom, da ovu četvrt ne diraju. Ovde već Osaka izgleda kao grad sa dušom, i to prilično prljavom dušom. Ulice više nisu tako široke, svetlo je bleđe. Izgleda da su danju ovde piljarnice i male prodavnice. Noću ispred zakatančenih radnjica spavaju beskućnici. Prolazimo i pored nekoliko malih, ofucanih barova. Ispred svakog su nezaobilazni fenjeri. Unutar svakog ima mesta za mali šank, televizor i pet-šest gostiju. Gosti se dernjaju dok na televizoru ide tekst za karaoke. Prosek godina je oko 60. Karaoke, izmišljene nedaleko od Osake (ako je verovati Wikipediji), su neverovatno popularne u Japanu. Ako izađete s društvom, šanse su da ćete završiti imitirajući Fredi Merkjurija dok sunce svanjiva. Ako izađete na poslovnu večeru, vežbaćete svoje poltronstvo žestoko aplaudirajući šefovom izvođenju Sinatre. Ljudi u barovima Tobita Shinchi kraja ne deluju ni kao dobri drugari, ni kao poslovni saradnici. Više deluje da su tu zbog alkohola.
Glavna zanimacija ovog kraje je dobro organizovana prostitucija. Prolazimo kroz redove jednospratnih kuća. Prizemlje svake kuće je potpuno otvoreno, ima samo tri zida, izgleda kao da virite u nečiju privatnost. Unutra je pažljivo opremljeno, uglavnom kao ženska soba, sa ogledalima, jastucima, plišanim igračkama. Centralni deo zauzima veliki jastuk na kome sedi mlada devojka. Malo dalje, na izlazu na ulicu sedi značajno starija gospođa. Starija je čuvar mlađe. Mušterije prilaze starijoj, dogovaraju uslugu, i zatim sa mlađom odlaze na sprat. Šta se tamo dešava, to se sa ulice ne može videti. Devojke izgledaju kao iz manga stripova! Imaju bled ten, istaknute oči, napumpane grudi i kostime kao iz stripova. Fotografisanje je zabranjeno, ali moj saputnik Luka pokušava da naparvi par snimaka. Čekam da izađu Jakuze i odseku nam prste. To se ne dešava. Umesto toga, gospođa nas doziva sa “dozo”, pokazuje lepoticu i traži 16,000 jena za 20 minuta zabave. To je značajno skuplje i od 20 minuta bilo čega drugog u Japanu.
Napuštamo razvratnu četvrt i pokušavamo da nađemo najbližu metro stanicu. Jedna mlada žena je vrlo rada da nam pomogne. Prati nas do stanice. Ispostavlja se da je iz Kine, i da je došla u Japan zbog posla. Kinezi nisu samo tu zbog posla - Aikiko mi je rekla da je u poslednjih desetak godina drastično porastao broj kineskih turista, i da oni sad predstavljaju većinsku grupu stranih turista u Japan. Što bi rekao onaj beogradski grafit “Kinezi mrš u Japan”. Ova naša Kineskinja nam na kraju ostavlja reklamu za svoj biznis, salon lepote, i uzima naše kontakte. Kaže, dobro će joj doći da piše emaile na engleskom i vežba.
Vreme posle konferencije koristim za pokušaj šopinga. Prilično sam loš u tome, uprkos ogromnom izboru japanskih robnih kuća. Pogledom prelazim preko verovatno svih objektiva koje je Fujifilm izbacio u svojoj istoriji, i napuštam prodavnicu foto opreme. Umesto toga, šetam ulicama Amerimure - američkog sela. Ne liči baš na Ameriku, ni roba koja se prodaje nije previše Američka, mada je definitivno vrlo moderna. Tu su skatebord radnje, prodavnice ploča, šik polovne odeće. Ulazim u prodavnicu ploča. Ne sećam se da sam ikada video bolji izbor opskurnih pravaca rok muzike. Izgleda da je izraz “big in Japan”, koji se koristi da bi se opisao zapadni umetnik, nepopularan u svojoj zemlji, ali popularan u Japanu, inspirisan stanjem na terenu.
Šetam kroz lavirint svih tih prodavnica ploča, manga knjižara i secondhand butika. Previše sam gladan da bih čekao ugovorenu večeru sa društvom. Na kiosku kupujem takoyaki - pržene kuglice od testa punjene mesom hobotnice. Proždirem ih na ulici. Preliveni su nekim masnim sosom koji mi kaplje na sve strane. Verovatno izgledam ko Varvarin u ovoj kulturi koja tako drži do tih manira za stolom. Sav mastan se nalazim sa svojim društvom, ko iz vica skupljenim, koje se sastoji od pet ljudi i šest rasa.
“Ne pevaj za stolom biće ti luda žena” izgleda ne brine Japance mnogo. Moje japanske domaćinke, i nas nekoliko stranaca smeštaju u sobu-separe u karaoke restoranu koji se nalazi u središtu kvarata zabave Osake. Opet sedimo bosi pored niskog stola, ovaj put, pored ogromnog stakla kroz koje možemo videti svetla velegrada stoji i TV na kome se vrte pejzaži i nekakva japanska slova. Sad već svako bira svoju omiljenu pesmu, i jedan po jedan se dernjamo uz tekst koji ide na ekranu. Mislim da je tajna uspeha karaoka u tome što jako brzo brišu okvire u koje su stegnuti ljudi u Japanu. Jednostavno, čim za večerom, pored nepoznatih ili polupoznatih ljudi slobodno zapevate iz sveg glasa, postanete mnogo bliži. Vaš grozni glas i talenat za falširanje pokazuju da ste ipak ljudsko biće, ma kako se trudili da se pokažete uzdržanim i proračunatim. Po količini katastrofalnog pevanja, naša družina je deifinitvno dosegla zavidan nivo bliskosti.
 |
| Street fighter u tri ujutro. |
Korak posle karaoka su video igrice. U dva ujutro smo u baru gde su za svakim stolom konzole. Mračno je, malo, i puno ljudi. Ja i Aikiko vozimo Mario karting, Luka i Abhinav su postali Ken i Blanca. Oko nas je i dosta ne-Japanaca. Došli su iz Tokija na vikend. Hvale opuštenu atmosferu Osake, kažu da je Tokijo malo drugačiji.
Poslednja stanica večeri je tržni centar na nekoliko spratova. Četiri je ujutro a mi bazamo pored rafova sa svim živim proizvodima od usisivača do zelenog čaja. Fascinantno je da pored nas ljudi sasvim opušteno kupuju npr tostere u četiri ujutro. Kad bolje razmislim, ako bi ovi ljudi koji rade u kulturi gde radno vreme često zađe u kasne večernje časove morali obavljati kupovinu pokućstva po centralnoevropskim radnjama koje se zatvaraju u 18h, nikad to ne bi mogli učiniti. Mi ipak ostavljamo tostere i kupujemo samo suvenire: čaše za sake, pribor za čaj, manga stripove. Na izlazu na čeka iznenađenje - Aikiko i drugarica su nam kupile po poklon! Ja sam dobio par sisa manga devojčice, koje su ustvari nekakva vrsta pudinga. Vrlo japanski. Dobio sam i lepo pakovanje čaja za sestru. Jednom sam je uzgred pomenuo, a moje drugarice su to upamtile!
 |
| Pokloni iz Osake. |
Odlazimo na taksi i počinjem užurbano da se pakujem. Za nekoliko sati mi poleće avion. Kroz, sad relativno tihe ulice stare Osake, pa na metro koji zvuči kao video igrica, pa na voz do aerodroma. I pre nego što sam se osvestio, već sam iznad ove zemlje gde raste verovatno najzanimljivija kultura na svetu.
